ZAVIČAJNI JEZIK KAO MEDIJUM KULTURE

Apstrakt

Jezik je glavna komponenta kulturnog identiteta. Govornici jezika koji žive
u dijaspori često osećaju potrebu da njihovi potomci, ne samo nauče jezik svojih
predaka, već i da održe vezu sa kulturom i tradicijom svog naroda. Distinkcija u
metodici podučavanja zavičajnog i stranog jezika sadržana je upravo u tome –
zavičajni jezik je više od sredstva sporazumevanja – on predstavlja medij
komunikacije sa čitavim spektrom kulturoloških, literarnih, istorijskih i etnografskih
sadržaja. Zato mu je potrebno tako i pristupiti. Od nivoa vladanja jezikom zavisi do
koje će instance takvo kulturološko poniranje biti moguće.
Ovaj rad bavi se prednostima i poteškoćama pri savladavanju zavičajnog jezika kao i
emocionalnim i psihološkim preimućstvima koje uspostavljanje veza sa matičnom
kulturom ima. Misaone veze i asocijacije koje se stvaraju kada se učenje jezika
prožima sa upoznavanjem kulture, samom učenju daju novu dimenziju, a usvojeni
sadržaji se u svesti bolje i duže pohranjuju.
Iskustva izložena u ovom tekstu bazirana su na višegodišnjem, svakodnevnom i
kontinuiranim radu nastavnika „Save“ – onlajn škole jezika, kulture i tradicije koja u
svom iskustvu ima edukativni rad sa preko 500 učenika iz preko 50 zemalja širom
sveta.